Šator je postao nezvanični simbol ere SNS-a – više od rekvizita, on danas predstavlja model političke realnosti koji se nameće Srbiji.
U Ramaći kod Kragujevca, uz učešće kragujevačkih naprednjaka, vidi se taj obrazac u praksi. Suočena sa padom motivacije sopstvenih članova i aktivista, vlast pokušava da političku energiju nadomesti šatorima, muzikom i besplatnim ručkovima. Poruka je jasna i cinična: poverenje i podrška svode se na obrok i nekoliko sati zabave.
Šator, klupe u nedogled i vašarska atmosfera nisu dekoracija, već politička estetika sistema. Nekada nužnost zbog nedostatka infrastrukture, danas je to svesno izabran simbol.
SNS je od tog ambijenta napravio politički model. Umesto institucija i javne rasprave, afirmiše se lojalnost, masa i poslušnost.
Zato šator nije folklor, već izraz društvenog poretka zasnovanog na brojnosti i kontroli, a ne na kritičkom mišljenju.
Uspon SNS-a se tako može čitati kao pobeda resentimana nad aspiracijom – odbacivanje modernosti kao cilja i njeno pretvaranje u pretnju.
Kada šator postane politički znak, a ručak sredstvo mobilizacije, ostaje pitanje: odakle se finansira takav sistem – i da li dolazi iz preplaćenih gradskih projekata koje na kraju plaćaju građani?
Lazar Ašanin, član Gradskog odbora Stranke slobode i pravde, Kragujevac
