Danas ne obeležavamo samo godišnjicu — danas merimo koliko je jedno društvo bilo spremno da se promeni, a koliko je ostalo zarobljeno u sopstvenoj ravnodušnosti.
Navršavaju se tri godine od tragedija u Ribnikaru i Orašju — tri godine bola koji ne jenjava, tišine koja predugo traje i pitanja na koja niko nije dao odgovor. Umesto istine i odgovornosti, ostavljeni smo sa praznim obećanjima i institucijama koje ne štite, ne reaguju i ne uče. Njihova nefunkcionalnost nije apstraktan problem — ona ima ime i prezime, ona ima svoje žrtve, i ona se, iznova, tragično potvrđuje.
U takvom sistemu, ljudski život gubi vrednost. Građani postaju mete, svedeni na glinene golubove u tuđim igrama moći i nemara, dok oni koji bi morali da odgovaraju ostaju nedodirljivi, zaklonjeni iza funkcija koje su odavno izgubile svrhu.
Istovremeno, dok tuga i strah ostaju na strani običnih ljudi, profit postaje jedina konstanta — raste tiho, ali sigurno, u rukama privilegovanih koji iz svake krize izlaze bogatiji, dok društvo tone sve dublje u nepravdu i nejednakost.
Sećanje na stradale nije samo dug — to je opomena i zavet. Ako ne pronađemo snagu da zahtevamo promenu sistema, da ga izgradimo iz temelja kao pravedan, odgovoran i okrenut čoveku, onda pristajemo na to da se iste tragedije ponavljaju. A to je cena koju nijedno društvo ne sme, i ne može, više da plati.
Lazar Ašanin, član Gradskog odbora Stranke slobode i pravde, Kragujevac
